Naslov ovog romančeta, i lajtmotiv knjige, sažima unutrašnji doživljaj svih mogućih užasa i blamova koji prete dečaku po imenu Strahinja, petnaestogodišnjaku koga uz malu maturu što se primiče, muče raznorazne paklene muke odrastanja, u porodici i oko nje. Kako se jedan beogradski petnaestogodišnjak brani od domaćeg horora, svakojakih blamova, kako se nosi sa fatalnom ljubavlju prema nastavnici srpskog, sa tatinim romansijerskim pokušajima, dugom kosom i bradom, maminom boljkom i časovima esperanta, i koju ulogu u tom burlesknom "bildungsromanu" imaju jedan bicikl i jedna Maša? Jasminka Petrović ne želi da sudi o postupcima svog malog protagoniste i lukavo ga pušta da sam ispoveda svoje muke, u pero umesto na psihijatrijskom kauču. Svko poglavlje, dakle, liči na jednu uspelu terapeutsku seansu: Zemljo, otvori se, Ovome se nisam nadao!, Ostavite me više na miru!, Na dnu dna, Samo mi je još to falilo!... i sve tako, sa puno uzdaha i usklika, zaključno s Potopom, sve do rane jeseni, omiljenog godišnjeg doba same autorke. Zahvaljujući ovoj srećnoj koncidenciji, valjda, i roman se završava slutnjom, ako ne hepienda, onda pomirenja i harmonije, sa svetom i samim sobom, pre svega, koje kraj puberteta evocira. U ovo slučaju, i uz nezaboravne ilustracije Dobrosava Boba Živkovića.