Proza ove francuske spisateljice britanskog porekla je izuzetno smela, provokativna, po pristupu i težnjama, oslonjena na antičke uzore i motive, a krhka po suptilnosti i izbrušenosti stila. U ovoj knjizi sabrana je proza iz nekoliko njenih knjiga, objavljenih s početka XX veka, a među njima su, pored Sapfe, i Kitaretkinje, Gospa od vučice i Hrist, Afrodita i gospodin Pepen.

,,Držeći se fakticiteta i jezika drevnih pesnikinja, u celovito sačuvanim pesmama i fragmentima, ona čini jedan strasni hommage antici, njenom izgubljenom raju. Podvlačeći homoerotsku crtu drevne poezije, možda i tamo gde je nema, i smatrajući se inkarnacijom same Sapfe, donosi sasvim posebnu i retku perceptivnu dimenziju jednog davno minulog vremena, njegovog života i poezije. Retko će se kod nje naći odeljci koji mirišu na prašnjave kabinete i teške tomove enciklopedijskih priručnika, što se ponekad događa kod rekonstrukcija antike iz pera Flobera, Pjera Loisa ili Anatola Fransa. Ona prevodi sa starogrčkog izvornika, ponekad u više varijanti i parafraza, uz sopstvene stihove nadahnute antikom, navodeći i parafraze Katulove – to čini i Teodor Renak – ali i Svinbernove, pod čijim uticajem je takođe bila.” iz pogovora Dejana Acovića